НАСА слави годишњицу Викинга са будућношћу људи на Марсу

$config[ads_kvadrat] not found

unboxing turtles slime surprise toys learn colors

unboxing turtles slime surprise toys learn colors
Anonim

У сриједу се обиљежава 40. годишњица НАСА-ине Викинг 1 постаје прва летелица која ће слетети на Марс. Вероватно је то била прекретница која је Марс претворила из удаљеног, ефемерног интереса у опипљиву опсесију коју бисмо могли директно проучавати. Ставили смо људе на Месец пре само осам година. Изгледи да би човек могао да стане на црвену планету коначно се осећао стварним и остваривим.

Наравно, 40 година касније још увијек нисмо постигли тај циљ. Погрешно је, међутим, рећи да нисмо мање блиски. На симпозијуму "Викинг на 40", који је организовао НАСА-ин истраживачки центар у Ланглеиу, панел дискусија под називом "Будућност истраживања Марса" била је посвећена тачно колико смо напредовали - и што је још важније, тачно шта још морамо да урадимо пре људи на Марсу иде од опсесије до постигнућа.

"Гомила Аполла и гомила Викинга имали су једну заједничку важну ствар: само су затворили врата свима који су им рекли да се то не може учинити", рекао је Грег Вилијамс, замјеник администратора у Управи мисије НАСА-е за људска истраживања и операције. Тим Марса је узео исти приступ у осмишљавању како ће доћи до његовог путовања на Марс.

Свака фаза путовања ће значити премјештање временске скале у дуже кораке и прилагођавање тим стварима. На пример, у фази Еартх-Релиант (гдје смо тренутно), можемо вратити људе са ИСС-а за неколико сати, ако то желимо. Када се преселимо у фазу Независне Земље, нећемо имати тај луксуз. Посада на површини Марса која треба да се врати кући ће и даље бити потребна месеци у најмању руку.

Дакле, Вилијамс наглашава да је кључ да се ствари учине аутономнијима и да се наша инфраструктура и технологија пребаце изван Земљине орбите и извуку у дубоки свемир.

"Искористићемо предности тога великог природног сателита који кружи око Земље", рекао је Вилијамс. Говори о Месецу - за који НАСА већ дуго зна да је кључ за добијање Марса. Мјесечев и цис-лунарни простор бит ће основни доказ за успостављање комуникацијских инструмената, дубоку свемирску инфраструктуру и тестирање летјелице коју ћемо користити да нас одведу до црвене планете.

Нови Спаце Лаунцх систем је кључан за помоћ у слању тешких летилица опремљених са довољно ресурса како би помогли посади на броду да преживе. Орион биће та свемирска летелица, за коју Виллиамс каже да ће моћи да издржи посаду до 1000 дана.

Поред тих ствари, постоје два битна дела неопходна за слање људи на Марс. Померање свемирских летелица из хемијског погона у нешто брже и одрживије је једно. НАСА планира да тестира једну од ових технологија, соларну електричну пропулзију, на Астероид Редирецт мисији која долази наредне деценије. Стеве Јурцзик, помоћник администратора Дирекције за мисије свемирске технологије агенције, каже да се они такођер баве електричном енергијом, нуклеарним термалним, па чак и врло снажним електричним пропулзијским технологијама као што је пропулзија плазме. Нажалост, јасно је да за сада НАСА има доста посла да уради како би подупрла развој нових погонских технологија и ослободила нас хемијских горива.

Још једна битна ствар, наравно, везана је за људско становање - и зато Међународна свемирска станица наставља да буде тако важна лабораторија у тестирању ових ствари. Јурцзик није стидљив када каже да агенција и њени инжењери заиста требају побољшати поузданост система за одржавање живота ако ће осигурати да посада може направити пут од седам до осам мјесеци до Марса и натраг и свих система за одржавање живота. ће остати у једном комаду.

НАСА заправо тај проблем преноси на приватне компаније. Вилијамс је расправљао о чињеници да агенција разматра дизајн дубоког свемирског станишта из неколико различитих компанија и нада се да ће ускоро одабрати један од тих пројеката за развој прототипа који ће се моћи тестирати до средине 2020-их. По свему судећи, ми ћемо видети станишта као што су ова која плутају у цис-лунарном простору и дозвољавају људским популацијама да се протежу изван орбите ниске Земље.

Еллен Стофан, главни научник НАСА-е, објашњава да када је ријеч о осигуравању астронаута у доброј форми, прехрана и вјежбање не могу бити прецијењени. "Те ствари које нас држе здравима на Земљи заправо држе наше астронауте здравима иу свемиру", рекла је она. Трик је да се побринете да астронаути имају приступ да вежбају опрему и добру храну. Зато је екипа ИСС-а тестирала нове справе за вежбање и покушавала да узгаја свеже поврће у микрогравитацијском окружењу.

Стофан је дискутовао о будућој улози модерне медицинске технологије и новој генетици за будуће здравље и сигурност астронаута - идејама које је задесила прошле недеље, признајући да још увек имамо више да откријемо када је у питању решавање деградације вида за људе у свемиру, и боље одређивање улоге епигенетике у заштити људи од космичког зрачења. Али она мисли да ће се, док се 2030. године крећу около, "спремати на људској страни да људе доведемо до Марса здравих и спремних за рад, и да их вратимо на Земљу здраву."

И на крају, постоји читаво питање како се треба постарати када су људи урадити на површину, они већ имају алате и инфраструктуру која им је потребна да стварно живе и раде на површини Марса. Према Јурцзику, "требат ће нам нове технологије." И он мисли на многе од њих. Само неколико њих ће укључити енергетску инфраструктуру, нова одијела за рјешавање екстремних климатских увјета, роботе који могу помоћи у изградњи и одржавању постојеће инфраструктуре, те способност одрживог производње горива, воде, кисика и структура на површини планете. Јурцзик и НАСА замишљају астронауте на Марсу, "живећи од земље колико год могу".

Изгледа да је НАСА свој посао исекла.

$config[ads_kvadrat] not found