Са 'Не планом Б', свјетски лидери се слажу да ограниче емисије стакленичких плинова за 2 степена

Око 7:30 поподне. У суботу у Паризу, свјетски лидери усвојили су споразум од 31 странице који позива сваку земљу - чак и велике загађиваче попут Кине и Индије - на стварне доприносе за ограничавање емисија угљика.

Сама, то није споразум који штеди свет - време је за оне који су дошли и отишли ​​- али то је више коначан, последњи план за сузбијање глобалних температура. Велика забринутост је да је 195 земаља пристало да учествују - и то са навијачким, хитним ентузијазмом, према неким извештајима из Париза, док су други упоредили сцену са "глупом пословном конференцијом".

У суботу је написао амерички државни секретар Џон Кери: "Свет је изабрао паметан и одговоран пут напријед" и да је "споразум најјачи и најамбициознији глобални споразум о клими који је икада договорен".

Свет је изабрао паметан и одговоран пут. # Споразум ЦОП21 је најјачи и најамбициознији глобални споразум о клими који је икада договорен.

- Јохн Керри (@ЈохнКерри) 12.12.2015

Заједно, циљ је да се зауставе температуре изнад два степена Целзијуса (3,6 степени Целзијусових) изнад прединдустријских нивоа. У споразуму је језик којим се земље надају да ће тај пораст ограничити на само 1,5 степени Целзијуса.

До 2020. године 195 земаља мора поднијети УН-у "дугорочне стратегије развоја емисија стакленичких плинова" и то сваких пет година након тога.

Генерални секретар УН-а Бан Ки-моон је у септембру 2014. године несумњиво изјавио да не постоји "План Б" за спречавање глобалног загријавања, јер не постоји "Планет Б" - који смо ионако пронашли. У петак увече, Ајфелова кула је осветљавала ту фразу - "НЕ ПЛАН Б" - као и "ДЕЦАРБОНИЗЕ", "КЛИМАТСКИ ЗНАК" И "1.5 ДЕГРЕЕС", не тако суптилни подсјетници и индиције да је усвајање овог споразум је био ствар када, а не ако.

Бан је у суботу рекао: „Оно што је некада било незамисливо, сада је незаустављиво. То је добар договор и сви би требали бити поносни. ”

„Историја ће памтити овај дан. Паришки споразум о климатским промјенама је монументалан успјех за планету и њене људе.

Ево како смо дошли до Паришког споразума: 1992. године, свјетски лидери су се састали у Бразилу како би разговарали о зеленој дипломатији на Самиту о Земљи у Рију, који је покренуо идеју годишњих разговора о климатским промјенама, или Конвенцији Конференције странака (скраћено, ЗП). У 1997. години, разговори ЦОП-а су настављени у споразуму из Киото протокола, гдје је 37 индустријских земаља пристало на смањење емисије стакленичких плинова за 5,2 посто (од нивоа из 1990.) до 2012. Кина и Индија нису се суочиле са ограничењима из Киота, а данас су највећи загађивачи на свијету. Лидери на конференцији у Копенхагену 2009. су се вратили празних руку и нису успели да се договоре о било чему. На конференцији о климатским промјенама у Дурбану 2011. године, лидери су поставили темеље за правно обавезујући споразум који ће бити усвојен до 2015. - што се догодило у суботу у Паризу

У разговорима који су почели 30. новембра, било је великих питања о томе да ли ће се постићи договор и да ли ће имати зубе. Има више обавезујућих чланака од претходних споразума који су напустили Кину и Индију без ограничења, али још увијек не захтијевају да развијене земље дају сиромашнијим 100 милијарди долара годишње како би се бавили ефектима повећања нивоа печата и чудовишних олуја.

Церемонија потписивања ће бити 22. априла 2016. у Уједињеним нацијама у Њујорку.