Ова заједница у Сулавеси, Индонезија држи мртве у домовима годинама

Културе и друштва поштују мртве различито широм света. Сваке године на оцевој страни породице, сви моји рођаци се окупљају на гробљу где су моји преци сахрањени да уцествују у кинеском ритуалу званом Кингминг, или цисцењу гроба. Полажемо пуни оброк од пилетине, патке и пиринча, сипамо пиво и чај, упалимо свијеће, па чак и спалимо папирни новац тако да су наши покојни вољени у загробном животу. За људе који живе у региону Јужни Сулавеси, један од 17,508 острва Индонезије, источно од Борнеа, смрт је дуг и свети процес - у коме смрт не долази док тело не напусти дом.

Тораја Сулавеси држи тијела покојника у својим домовима све до неколико година, вјерујући "да мртва особа која је још увијек код куће није мртва." Натионал Геограпхиц документовала културну традицију у видеу, откривајући њихове раскошне прославе за мртве. Када вољена особа умре, чланови породице третирају тијело као да је особа још увијек жива. Смрт описују као продужени сан. Торајани воде бригу о телу, чисте га и прљају прљавштину, мењају одећу, моле се са њом, хране се и остављају упаљена светла увече.

"Не плашимо се мртвог тела, јер је наша љубав према нашим прецима много већа од нашег страха", каже један од преминулих рођака.

Истраживачи нису знали када су те праксе смрти почеле све док се датирање угљеничних остатака дрвених фрагмената сандука није открило барем до деветог века, према пратећем чланку у Натионал Геограпхиц.

Иацоб Какке, стручњак за културу Торађана, објашњава да грађани ниже класе имају тенденцију ка тијелима само неколико тједана, док их средња класа држи неколико мјесеци, а виша класа неколико година. Поред тога што желе да задрже своје најближе у близини, желе да одгурну сахране како би присуствовало што више рођака.

Погреб Торајана, обично одржан у августу, је масовна прослава. Ту је музика, гозба од свињетине, поврћа и пиринча за стотине окупљене породице и пријатеља, и украшени дрвени прстен који се зове дуба дуба за транспорт тела. У Сулавеси, бизони су света бића која се користе за новац и возила у загробном животу. Што је већи број и најквалитетнији биволи, породица може да добије за сахрану боље. Натионал Геограпхиц описује ове сахране као велику забаву:

„Сахрана је свадба, бар митзвах, и породично окупљање у једном, лако надмашујући дружељубивост ирских будности. Раскошни сахрани су прилика да се упознате и дружите се, да једете и пијете добро, да уживате у играма и забави - чак и да се повежете за посао или очигледне пријатеље.

Као и многи културни обичаји, плаћање поштовања предака не завршава сахрањивањем Торајана. Породице држе друге сахране зване ма'нене сваких неколико година, где чисте гробнице, мењају одећу покојника свежом одећом и обезбеђују грицкалице и цигарете.

У планинама Сулавеси живи скоро пола милиона Торајана. Око 90 процената практикује хришћанство, јер се читања из Библије читају током церемонијалног процеса, али они такође остају верни својој традиционалној религији Алук до Доло или Пут предака.

Док би неки у западном свијету могли сматрати ту торајску традицију чудном или чак морбидном, она је кључни дио културне баштине и важан дио слављења и живота и смрти.

"Можда је за свет ово нешто необично", рекао је Пиетер Самбара, рођак покојника. “Међутим, ово је наша култура. То је наша јединственост."