Микропластика из аутомобила постаје све гора, али постоји једно решење

Тим научника о Земљи поставља питање еколошки свјесном међу нама: Колико тешко возиш кочнице ? У овом тренутку, многи људи су прихватили идеју да вероватно није лоша идеја да се користи метална слама умјесто пластичне да би се помогло у борби против микропластике у окружењу, али шта је са честицама које су остављене када возимо наше аутомобиле?

Када помислимо на микропластику, можемо замислити океан са сламкама, или чак људске утробе препуне пластичних куглица. Међутим, како научници настављају да истражују микропластику, постаје јасно да проблем прелази преко океана, који се протеже све до главних аутопутева, где аутомобили пролазе ситне комаде гуме и кочионих облога како се убрзавају. Недавна анализа квалитета ваздуха око немачких аутопутева, представљена овог месеца на годишњој конференцији Геолошког друштва Америке у Индианаполису, надовезује се на ранија открића. Као главни аутор студије, др Рето Гиере, предсједник Одјела за науку о Земљи и екологији Универзитета у Пенсилванији Инверсе, када боље погледате, ове честице су штетније него што смо у почетку мислили:

"Важно је да ове честице неће нестати чак и ако имамо електричне аутомобиле", каже он. "Електрични аутомобили ће промијенити емисију штетних плинова, али неће мијењати честице абразије од гума или површине цесте или од кочница."

Већ је процијењено да се око једног килограма - 2,2 килограма - гуме губи из једне гуме током свог животног вијека, што се може догодити као резултат абразије која долази од гуме која се једноставно котрља дуж површине пута, као и константно хабање кочница. Гјеров рад показује колико овај материјал лежи уоколо: Открио је да је отприлике 89% честица које се задржавају у ваздуху близу неколико главних немачких аутопутева због овог процеса.

Наиме, ова студија је истраживала како изгледају ови ситни гумени комадићи на микроскопском нивоу. Да би то урадили, Гиере и његов тим користили су аутоматску микроскопију са емитованом светлошћу (ТЛМ), технику која им је омогућила да анализирају компоненте и масу сваке појединачне честице. Овде су открили да су ове микропластике направљене од гуменог „језгра“, али да често формирају „поверење“ када се задржавају на површини пута.

“Ове честице гума завршавају на путу, а аутомобили прелазе преко њих поново и поново и поново. Тако су се обрнули и суспендовани и поново депоновани тамо где нови аутомобил може да вози преко њега ”, објашњава Гиере. "Дакле, ово ствара много могућности за честице гума да покупе друге честице прашине које леже на путу, тако да ово завршава као корица на честицама гума", додаје он.

Док ове честице могу бити гумене у срцу, оне такође могу да спортски оптерећују друге компоненте. На пример, Гиере истиче одређене метале као што су гвожђе, бакар и антимон (металоид, не стриктно метал), који може бити отрован ако се удише. Али он додаје да је тешко бити сигуран шта би још могло да се нађе унутар коре честица пнеуматика, осим ако произвођачи не пруже потпуну листу онога што се налази унутар њихових гума.

Пошто наше навике у вожњи можда стварају неочекивано велико оптерећење за животну средину, Гиере предлаже да поново размислимо о начину на који пројектујемо проток саобраћаја - он се нада да ћемо, ако смањимо кочење, моћи бар да зауставимо неке абразије које ослобађају ове зрнасте честице у ваздух:

„Оно што мислимо је да ако успорите саобраћај, тако да уместо загушења где сваких неколико метара морате поново да се зауставите, јер је саобраћај толико загушен, требало би да имате обавезну брзину од пет миља на сат, али без заустављања."

Да будемо јасни, он не тврди да радите било какво црвено светло у корист околине, али генерално, редизајнирање аутопутева или путних система да би се смањило време проведено на бранику на бранику могло би да буде вин-вин, како за наше здравља и околине.