Јупитерове боје: Научници нуде ново објашњење за мистериозне обрасце

Нова студија је коначно понудила објашњење за Јупитерове триппи боје и необичне вртлоге. Ови гасовити вртлози су постали најпрепознатљивији аспект гигантске планете, али и једна од његових најзагонетнијих карактеристика. Тим научника каже да сада разумеју шта узрокује осебујне траке боја на планети и зашто се ови вртлози понашају као и они.

Астрофизичари Навид Цонстантиноу и Јеффреи Паркер изнели су нову теорију да су Јупитерови млазни млазови, који контролишу проток гасова око вањске атмосфере планете, заправо одсјечени и обликовани магнетизираним плиновима испод површине Јупитера. Њихови налази су објављени у Тхе Астропхисицал Јоурнал у четвртак.

Научници су знали да су шарене траке облака амонијака које обликују Јупитеров изглед вођене млазним млазовима, или јаким ветарским тракама које захватају гасовиту планету. На површини, ови млазни млазови понашају се слично онима на Земљиној атмосфери, али имају другачију функционалност испод Јупитерових атмосферских облака. Захваљујући најновијим мерењима из НАСА-ине мисије Јуно, која је стигла у Јупитер у јулу 2016. године, научници су открили да се ови млазни млазови продужавају до 3000 километара дубоко пре него што се нагло зауставе, остављајући Цонстантиноу и Паркера да се запитају шта узрокује такав тачан крај.

Да би дошли до дна ових млазних струја, Цонстантиноу и Паркер су створили математички модел заснован на ономе што је познато о земаљским млазовима и временским обрасцима. Јупитер, који се углавном састоји од водоника и хелијума, доживљава интензиван притисак гаса испод своје површине, који може силити електроне из молекула водоника и хелијума. Када се ти молекули слободно крећу, они стварају електрична и магнетна поља. И управо се тако десило да Јупитер не доживљава тај ниво притиска све док гас не достигне 3.000 испод површине, тачно тамо где се млазни млазови заустављају.

Тим је открио да ови млазни млазови тече да диктирају триппи обрасце на површини Јупитера и завршавају се тачно на 3000 километара због магнетних поља под притиском. Ове магнетне флуктуације онда утичу на обрасце и кретање које се виде из свемира.

Константин и Паркер кажу да ови прорачуни доносе научницима један корак ближе откривању тајанствене унутрашњости гасног дива. Они планирају да наставе проучавање Јупитерових магнетних поља и надају се да ће једног дана планету видети као свемирску лабораторију и пример како атмосферски токови могу да функционишу на другим планетама.