Марсов Месец Пхобос се издваја

Марс није једина стена у комшилуку која је прошла свој врхунац. Сува, хладна, атмосферски изгубљена планета има два месеца да назове своје. Већи брат Фобос је неред у облику неправилног облика који остаје ближе кући. Због тога се полако распада.

Буквално се распада. Научници НАСА-е су у уторак представили налазе који указују на то да су дуги, плитки канали на површини Фобоса дужине 13,6 миље рани знакови структурног неуспјеха који ће на крају довести до уништења Мјесеца.

На орбитирајућој удаљености од 3.700 миља од Марса, Фобос је ближе својој планети него било који други мјесец у Сунчевом систему. Поређења ради, наш месец је 238,900 миља од Земље. Будући да су гравитациони ефекти јачи, Марс заправо вуче Фобос ка себи за око 6,6 метара сваких 100 година.

То значи да ће за 30 до 50 милиона година, Фобос можда бити раздвојен.

"Мислимо да је Фобос већ почео да пропада, а први знак овог неуспеха је производња ових жлебова", каже Терри Хурфорд из НАСА-иног Центра за свемирске летове "Годдард", у саопштењу за штампу.

Дуго времена, претпоставља се да су утори на Фобосу били ломови изазвани ударцем астероида тако снажним да је створио Стицкнеи кратер ширине 5,6 миља - и скоро уништио Мјесец у том процесу. Чини се да су жљебови и ланци кратера увијек исијавали из Стицкнеи-а, али сада знамо да они заправо излазе из фокалне точке у близини.

Кроз неке моделе засноване на новим подацима, Хурфорд и његов тим верују да су бразде заправо стријама узроковане силама плиме и осеке које се стварају супротним гравитационим потезима између Марса и Фобоса.

Исте врсте сила заиста дјелују и на Земљу и на наш Мјесец, што доводи до морских плима и чини два тијела благо јајастим. Али то није ни приближно тако снажно као оно што се чини да се дешава између Марса и Фобоса.

Поред повећаних гравитационих сила, један од разлога зашто се то дешава је да би Фобосова унутрашњост могла бити само ужасна збрка. Уместо снажне језгре чврстих стијена, унутрашњост Марсовог мјесеца могла би бити само рушевина која се једва држи заједно од вањског слоја дебљине само 330 стопа.

Такве унутрашњости могу се дивље померити плимним силама. Да би се одржао заједно, вањски слој Фобоса се мора стално подешавати. Научници мисле да то вероватно значи да је спољашњи слој као еластична гума.

Наравно, како физички стрес расте, вањски слој постаје све слабији и слабији. Дајте јој неколико десетина милиона година, и добићете велики свемирски камен који се коначно отвара.

Колико год то могло бити, Фобос као да има пријатеља у Сунчевом систему који доживљава исту ствар: Нептунов Мјесец Тритон, који такођер има ломљену површину.

Највеће питање, очигледно, је оно што би то могло значити за Марс. Да ли ће посмртна камена гомила наставити да пада на планету домаћина? Да ли ће плутати у орбити и дати црвеном планету леп облак прашине? Само морамо да сачекамо 30 милиона година да сазнамо.