Оно што чини 'Хардцоре Хенри' јединственим је и оно што га чини лошим

Неке наводне револуционарне идеје за филмове боље је оставити као жељно размишљање него стварне игране филмове. Таке Хардцоре Хенри, нови глупи акциони филм руског редитеља Илиа Наисхуллера, снимљен потпуно у првом лицу. Сигурно звуци као цоол идеја - хајде да узмемо углове видео игара ГолденЕие или Доом и направи цео филм овако! - али да ли то заправо превазилази трик и докаже да је вредно гледати више од пет минута?

У овом случају нажалост не, као Хардцоре Хенри прекорачује своју добродошлицу нешто мање од пет минута у своје наизглед бескрајно, али ипак тешко, 95-минутно време.

Поређење видео игара из првог лица је очигледно, али говори. Упалите свој Н64 и играте ГолденЕие је страва јер можете да играте Јамеса Бонда и пуцате у метке лоших момака компјутера да бисте победили. То је класика, али да ли сте икада седели сат и по и гледали како се ваши пријатељи играју ГолденЕие ? Ако је тако, болна досада и дезоријентација које се поклапају са њим постаће очигледне ако гледате Хардцоре Хенри. Да, акција је сјајна и има хладних пиштоља или било чега, али када је све речено и учињено, то је као да гледате неког другог да игра видео игру за вас.

То није забавно, а самим тим и није Хардцоре Хенри, филм тако опсједнут покушајима све више и више наводно кул срања - као што је снимање фотоапарата са зграде или вишеструке борбе са блиским борбама, с послушницима који управљају бацачима пламена - да никада није престала размишљати о заплети. Ради се о супер војницима или нечему другом, али филм се никада не труди ништа адекватно објаснити, па зашто би нам било стало? Барем нешто слично Цранк имао је сврху испод своје екстремне естетике.

Вероватно је поента да имате мање него танак заплет, али немојте дозволити да вас бацачи пламена или луда звучна акција заварају. Бити технички бриљантан је једна ствар, а израда бриљантног филма је друга.

Има Схарлто Цоплеи - вероватно најсмешнији глумац на земљи - као Јимми, својеврсни командос / научник / излагач-депониј који се стално појављује да би рекао прикладном нечувеном карактеру (и публици) све што треба да зна. Али његова стална препорода као вишеструки ликови због неке замршене, али бесмислене точке исцртавања само још више збуњује.

Али права звезда овде је камера. Штета што је акција коју покушава да ухвати претерано нервозна и мучна хипер; и хумор који се окреће указује на културу игре коју покушава да кооптира. Ово ће засигурно бити Гамергатерски филм по избору након што истроше своје блу-зраке Деадпоол.

Хардцоре Хенри Значајно је зато што филмски ствараоци све више уводе језик видео игара у играње филмова. Могао је да ради као вирусни хит у ИоуТубе-у, или ВР искуство. Могао је барем бити представљен у 3Д да би се оправдале његове технике. Уместо тога, то ће само бити пример упозорења о томе шта не треба радити у филму. Одуприте се пориву да видите Хардцоре Хенри. Боље вам је да играте неку другу видео игру.