Оптимални нивои анксиозности помажу у побољшању формације меморије

Када мозак ствара дугорочно памћење посебног искуства, као што је ваш први пољубац или први прекид, он ствара нове синапсе за повезивање појединих неурона. Што су синапсе снажније, лакше можете приступити меморији. А снага тих синапси, кажу научници, зависи од стања вашег ума када се стварају.

У новој студији Браин Сциенцес истраживачи са Универзитета у Ватерлоу износе изненађујући фактор који утиче на овај процес формирања памћења: анксиозност. Када се поремећај може управљати, они пишу, анксиозност може позитивно утицати на задржавање сјећања. Али ако је тако не може да се њиме управља, она може да пристрасно памти до тачке нетачности.

„Људи са високом анксиозношћу морају бити опрезни“, каже коаутор др Пхоеник Мира Фернандес у саопштењу објављеном у понедељак. "У извесној мери, постоји оптималан ниво анксиозности који ће користити вашем памћењу, али знамо из других истраживања да високи нивои анксиозности могу довести до тога да људи достигну преломну тачку, која утиче на њихова сећања и перформансе."

Када покушамо да пронађемо успомене, покушавамо да запамтимо оригинални процес који смо користили да бисмо направили меморију. Формирање памћења, пак, је под утицајем начина на који наши мозгови кодирају улазну меморију. 'Плитка' обрада је када памтимо само површинске карактеристике, као што је боја нечије везе, а 'дубока' обрада се дешава када повежемо те детаље површине са нечим другим. Можда се сећате црвене кравате неке особе, на пример, зато што сте тачно подсетили на ову површинску функцију, или је можете запамтити јер је црвена омиљена боја ваше маме.

Да би истражили како би анксиозност могла да се појави у овом процесу, истраживачи су насумично додијелили 80 студената у групу за дубоко кодирање или групу за плитко кодирање и процијенили ниво анксиозности сваке особе користећи скале депресивне анксиозности, које се крећу од ниске до високе.

У задацима кодирања, учесници су сваки видјели 72 ријечи обложене или негативном или неутралном сликом, попут судара аутомобила или брода. Плитка група кодирања је била упућена да само тражи слово "а", док је група за дубоко кодирање замољена да размисли о томе да ли речи на слици представљају живи или не-живи објекат.

Затим су испитаници испитивали колико се добро сјећају ријечи на сликама. Људи у плиткој групи кодирања чинили су најгори посао у целини, али људи који су имали висок ниво анксиозности боље су се сјетили речи које су постављене на негативне слике. У обе групе кодовања, учесници са нивоом анксиозности којима се може управљати били су најбољи у подсећању детаља кроз све речи и слике.

Међутим, истраживачи су такође приметили да појединци са високом анксиозношћу имају тенденцију да памте неутралне слике као негативне догађаје, које објашњавају да су слике постале „заражене негативним начином обраде“. анксиозност може појачати формирање памћења: док се контролисана анксиозност показала као благодат приликом памћења детаља, висока анксиозност је проузроковала да неутралне информације постану пристрасне опћенито негативним емоцијама које су се осјећале током процеса кодирања меморије.

У својој изјави, коаутор студије и психолог Универзитета Ватерлоа Кристофер Ли, др. објаснио је да бити у негативном размишљању може да промени тачност вашег памћења. На пример, ваш сендвич за време ручка је могао бити савршено укусан, али можете га запамтити као ужасно јер сте се посвађали са шефом пре него што сте га појели.

"За ширу јавност", објаснио је, "важно је бити свјестан какве би предрасуде могли донијети на стол или какав посебан начин размишљања можете гледати у свијету и како би то напосљетку могло обликовати оно што видимо."